Brza hrana
U Beogradu postoji veliki broj kioska sa brzom hranom koji rade preko cele noći, a mnogi restorani na svom meniju imaju u ponudi i ovu vrstu hrane. Mesta koja se bave prodajom brze hrane su postala svakodnevni deo naših života, jer moderni životni tempo od nas zahteva da od ranih jutarnjih sati do kasno uveče moramo da brinemo za egzistenciju, tako da nemamo vremena za spremanje hrane, a glad se mora utoliti. Ova mesta su prilično zgodna jer kada se usred noći ili u ranim jutarnjim satima vraćamo kući posle provoda, možemo da ‘pritisnemo’ svo to piće nečim ‘konkretnim’.
Brza hrana u starom Beogradu
Najpopularnija vrsta brze hrane je naravno roštilj koji je došao sa juga Srbije, gde se jedenje pljeskavica, kobasica i ćevapa ponekad pretvara u pravu feštu. Najpoznatija manifestacija te vrste je leskovačka Roštiljijada, gde je zadnji put 700.000 posetilaca pojelo 70 tona mesa..
U Beogradu je brza hrana bila popularna i pre više od jednog veka. Krajem XIX i početkom XX veka mogli smo na uglu nekog raskršća videti burekdžiju u masnom odelu, kako drži tepsiju bureka na malom furunčetu sa nešto žara kako bi burek bio topao. Prodavale su se i masne pogačice koje su prodavci nosili u plitkim pletenim korpama, a dosta se tada prodavala i gibanica, za koju se kao i za burek misli da smo je preuzeli od turaka. Medjutim, jedan turski letopisac, Alija Čelebija, je u drugoj polovini XVII veka dolazio u Beograd i naročito se začudio kad je video gibanicu, za koju kaže da je velika kao točak od kola, a naslagana je od hiljadu kora.
I tada su beogradski državni službenici, zanatlije i svi vredni ljudi umeli da žure i u to davno vreme, gutajući zalogaje u trku i jureći za obavezama. Tada su počele da se otvaraju prethodnice današnjih kioska brze hrane, prve ćevabdžinice, i to u blizini pijaca, gde je uvek bilo gladnih usta.
Beogradski restorani brze hrane
Sam koncept ovakvog načina ishrane je nastao na zapadu i osamdesetih godina prošlog veka se proširio na ceo svet. Zasniva se na brzoj pripremi hrane koja je zato ekonomična i dostupna najširem sloju stanovništva. Odlikuju je niska nutritivna i visoka energetska vrednost, a stalne uživaoce ove hrane možemo prepoznati po masnim naslagama oko stomaka!
Hrana u ovim restoranima je jeftina, ne čeka se dugo na pripremu, i zahvaljujući padu standarda naših gradjana sve više dobija na popularnosti, jer predstavlja laku zamenu za svakodnevni obrok. I sami beogradjani pričaju kako u svako doba dana i noći vole da pojedu, i to za male pare! Da li su u upitanju pljeskavice i ćevapi, ili pica, piroška, giros, sendvič ili palačinka, u Beogradu nećete ostati gladni. Mada u našem gradu imamo i tzv. ‘Ulicu gladnih’, kako beogradjani popularno zovu ulicu Goce Delčeva na Novom Beogradu gde se nalazi više od 20 prodavnica brze hrane, gde se nudi sve od šiš ćevapa do kineske hrane za poneti. Kada smo kod azijske brze hrane, u Beogradu postoji i desetak suši restorana, koje uglavnom posećuju stranci i radnici japanske ambasade, jer beogradjani su navikli na klasičan srpski roštilj i teško prihvataju novitete, pogotovo ako je u pitanju sirova riba..
Beogradjani jednostavno vole svoje pekare, kioske brze hrane i fast food restorane, kojih praktično ima na svakom ćošku. A ako ste baš gladni, možete otići kod Čika Mileta na uglu Takovske i Cvijićeve i naručiti njegovu pljeskavicu od pola kila, tačnije 550 grama. U Aberdarevoj vas čeka hot dog od pola metra sa sve dodacima, a u restoranu Glumac kod Narodnog pozorišta možete poručiti slanu ili slatku palačinku, debelo punjenu, gde se ne štedi na filu!
U Beogradu, naravno, ima još mnogo mesta u kojima možete ‘namiriti’ svoje stomake, a svako od nas ima svog favorita.