Sokobanja

sokobanja

Istorijat:

„Sokobanja – soko grad, Dođeš mator, odeš mlad.“

Ovako je banju kod Aleksinca, Sokobanju opisao naš čuveni pisac i komediograf Branislav Nušić. Tokom boravka u Sokobanji, pisac je na poleđini jedne od razglednica ispisao ovu krilaticu. Ona je odmah postala popularna, i do danas je jedna od najčuvenijih deviza kojima se služimo da okarakterišemo Sokobanju. Područje banje, nadaleko čuveno po lekovitosti vode, bilo je naseljeno znatno pre nove ere. Kada govorimo o prvim naseobinama na ovom lokalitetu, govorimo o vremenu daleke prošlosti, periodu neandertalskog čoveka. U pećinskim sedimentima pronađeni su tragovi života čija je starost procenjena kao period 50 000 godina pre nove ere: kameni noževi i tragovi ognjišta. Danas se lokalitet naziva „Pećurski kamen“. Iz davne istorije sačuvani su i fosilni ostaci pećinskog medveda i tragovi materijalne kulture čoveka iz poslednjeg ledenog doba (12 000 godina pne.). Ova svedočanstva postojanja života iz perioda gornjeg paleolita pronađeni su u blizini Sokograda, u klisuri Moravice, u „Markovoj pećini“. Prva ljudska naseobina u okolini Sokobanje bila je na lokalitetu Trebič, 5 km od Sokobanje. Istraživanje Arheološkog instituta iz 1968. otkrila su razne alatke, sekire, nožiće od kremena, i na osnovu toga pouzdano utvrdila da je na tom području u doba neolita postojala naseobina. Arheološki nalazi iz perioda prelaska neolita u bakarno doba u blizini Sokobanje su pronađeni na lokalitetima „Vrelska čuka“ i „Popovica“, te na terenima Šarbanoca, Vrmndže i Rujišta. Početkom naše ere, područje na kom se danas nalazi banja pod Ozrenom, osvojili su Rimljani. Oni su prvi Sokobanjskoj kotlini dali značaj koji je prevazilazio lokalni. Kako je čuveni put od Singidunuma (Beograda) do Naissusa (Niša) prolazio ovuda, svi termalni izvori Sokobanje tada su kaptirani i korišćeni za lečenje i oporavak rimskih legionara. Sokobanja ovog perioda bila je poznato rimsko banjsko naselje, sa kupalištem, balneom. Iz ovog perioda pronađena su grobnice iz II i III veka, dva zlatna polulivena prstena, dugmad ispunjena olovom, prsten od bronzane žice,sa zmijskim glavama, te bronzani predmet za kozmetiku.

Sačuvana je i legenda iz ovog perida:

Dobro utvrđen grad, Soko grad bio je na meti Rimljana. Međutim šta god da su pokušavali Rimljani nisu uspevali da ga osvoje, zato su se dosetili da pregrade reku Moravicu i da potope ovaj grad. Ono što su želeli protivnicima, desilo se njima. Brana je pukla i voda iz Moravice potopila je rimsko naselje. Tako je selo pored Sokobanje dobilo svoje ime po vodi koja je istrebila selo, reč je o selu Trebič. U srednjem veku Sokobanjom je vladala dinastija Nemanjić, a 1398. godine banja je potpala pod tursku vlast. Kao i u doba Rimljana i Osmanlije su veliku važnost pridavale Sokobanji. Zajedno sa tvrđavom Sokolac ona je bila veoma važno uporište. Turske velmože su na ostacima rimskog kupatila izgradili amam (svoje kupatilo), koje je uz rekonstrukcije sačuvano do danas. Amam je imao posebno kupatilo za žene i za muškarce, a bilo je pokriveno olovnom kupolom. Banju ovog perioda pominjali su Konstantin Filozof u žitiji despota Stefana Lazarevića, turski putopisac Evlija Čelebija, geograf Hadži Kalfa, Vuk Karadžić, putopisac Feliks Kanic… Spisi Evlije Čelebija iz 1663. svedoče o ambijentu u banji. Sokobanja je imala dve stotine kuća, prekrivenih drvetom, šest džamija, dva manja hana, dve turske osnovne škole, i medresu – versku muslimansku školu. Imala je veoma čisto i uređeno kupatilo koje su posećivali gosti iz Turske i Male Azije.
Banja je bila veoma značajna vojna i strateška tačka, što pokazuje i činjenica da su je Austrougari dva puta osvajali, ali se ona uvek vraćala u osmanlijske ruke. Sokobanju je opisao i jedan austrougarski general, Šmetaus. On ju je nazvao „dražesnim mestom koji ima jedan zamak koji je, kako izgleda, vrlo star. Ima kupatila za koja se priča da su divna… Ona su sagrađena od mermera i održavaju se sa puno čistoće.“ Srpsko stanovništvo je bilo nastanjeno na potezu današnjeg Vrela – južni deo današnjeg centra varoši.
U periodu borbe za oslobođenje od turske vlasti, za Sokobanju najznačajnija ličnost je Hajduk Veljko Petrović. U I srpskom ustanku on je u dva navrata osvajao banju pod Ozrenom, da bi u njoj živeo zajedno sa svojom ženom, Čučuk Stanom od 1810 do 1813. Ipak godina koja se uzima kao konačna pobeda srpskog stanovništva u Sokobanji je 1833. Tada je dolaskom Miloša Obrenovića proterano tursko stanovništvo iz banje, promenjena je demografska struktura, renovirana su kupatila, a posećenost banji naglo raste, ona se ekonomski razvija i nastanjuju je Srbi iz raznih krajeva. Srpski vladar, Knjaz Miloš Obrenović prvi put je posetio banju 1834. godine, i tada koristi lekovita svojstva termalnih izvora da bi se lečio od reume. Po njegovom naređenju turski amam je renoviran, izgrađeno je osam novih kada, i Knjaz Miloševa kada koja je funkcionalna i danas. U Sokobanji je sagrađen i konak za kneza, te zgrada u kojoj je bila smeštena administracija Kneževine Srbije. Knežev konak je između dva svetska rata porušen, a ono što se danas naziva Miloševim konakom je staro zdanje za administativne poslove koje je zadržalo svoj autentični izgled. Knez Miloš Obrenović je veliku pažnju poklanjao banjskim izvorima po celoj Srbiji. Mineralnu vodu slao je na ispitivanja, pa je tako i voda iz Sokobanje odneta na analizu u Beč. Kada je potvrđena njena lekovitost, knežev lični lekar Leopold Erlih postao je prvi banjski lekar. Stanovnici banje prekrstili su lekara i prozvali ga Đorđem Novakovićem, ili samo dr Đokom Pokrštenjakom. Organizovani banjski zdravstveni turizam otpočinje 1837. godine, kada je napisan prvi uput za lečenje iz kancelarije kneza Miloša. Reč je o zastavniku Lazareviću koji je poslat u Sokobanju radi lečenja toplom mineralnom vodom koje će sprovesti doktor Đorđe. Sačuvani dokument, uput, omogućava da Sokobanju smatramo mestom sa najdužom tradicijom razvoja banjskog turizma. 2007. godine, banja pod Ozrenom proslavila je jubilej od 170 godina organizovanih turističkih boravaka. Sokobanja svoj naziv dobila je 1859. godine, a do tad je više puta menjala ime. Nazivali su je Banja, Banjica, Velika banja, Aleksinačka banja, Sokol banja… Kao i većina banja i Sokobanja je u periodu do početka II svetskog rata okupljala srpsku elitu, intelektualce, vojskovođe, crkvene verodostojnike… Knez Mihajlo Obrenović se brinuo o banji, pa je ona postala centar modenskog života. U Sokobanji se tad grade luksuzne vile za smeštaj banjskih gostiju. Banju su posetile značajne istorijske ličnosti, pisci i naučnici: Stevan Sremac, Jovan Cvijić Branislav Nušić, Žanka Stokić, Ivo Andrić, Rodoljub Čolaković, Meša Selimović, Josif Pančić, Emilijan Josimović, Isidora Sekulić, prof Dragoljub Jovanović – učenik i saradnik Marije Kiri, koji je proučavao lekovitost banjskih termalnih izvora, i drugi. Veoma ugledna osoba koja je zadužila Sokobanju je i Mitropolit Srbije gospodin Mihailo. On je krajem 18. veka (1894. godine) podigao veliku školu i crkvu u Sokobanji, a sa tadašnjim banjskim intelektualcima osnovao je „Društvo za unapređenje i ulepšavanje Sokobanje i okoline“(1895. godine).
„Zašto da iznosimo teško stečeni novac iz zemlje, kad imamo takovu banju ovde“, govorio je Mitropolit. Banja se naglo razvila u periodu između dva svetska rata. Izgrađen je prvi hotel „Evropa“, brojne vile, vodovod, uvedena je električna energija, parkovi i izletišta su preuređeni, a izletište „Vrelo“ sa jezerom za vožnju čamaca postalo najposećenije. Opisi iz ovog bogatog perioda za Sokobanju svedoče da je banja bila tip drumskog naselja. Petar S. Jovanović opisao je banju: „Sa obe strane glavnog druma poređani su dućani i radnje. Zbog toga je varošica dobila veoma izdužen oblik. (…) Naročito su jako grupisane kuće oko mesta gde je Kupatilo, sa omanjim parkom i pijaca sa sreskim načelstvom, opštinom, crkvom i osnovnom školom. Iznad poslednjih kuća, pod Ozrenom, nalazi se još jedan park. Tu izbija sokobanjsko Vrelo – izvor vode za piće…”
Najveća posećenost banje je zabeležena osamdesetih godina 20. veka. Tada je banju posećivalo preko 100 000 gostiju, a broj noćenja je prelazio milion. U tom periodu Sokobanja je bila opremljena najsavremenijim hotelima, zdravstvenim objektima, imala je svoju radio stancu itd.

Geografija:

Sokobanja je smeštena u kotlini reke Moravica u centralnom delu istočne Srbije. Okružena je planinama Rtanj na severu i Ozren i Leskovik na jugu, Devica na istoku, a sa zapadne i jugozapadne strane banje nalaze se planine Rožanj i Bukovik. Ipak najvećim delom se oslanja na planinu Ozren. Banja pod Ozrenom nalazi se na 400 m nadmorske visine, i zato je pogodna za klimatski oporavak. Kako je sa svih strana okružena planinama i prostranim šumama, Sokobanja je zaštićena od jakih vetrova. Klima je umereno kontinentalna, a sa porastom nadmorske visine klima teži planinskom tipu. Klimatske karakteristike su: topla leta, jake zime i jeseni toplije nego proleća. Nema maglovitih dana, a vazdušni pritisak je stabilan. Prosečna temperatura tokom najhladnijeg meseca nije ispod -30C, a srednja temperatura najtoplijeg meseca je oko 220C. Kroz banju teče reka Moravica. Ona izvire u podnožju Device na 400 m nadmorske visine, a posle toka od 33,6 km uliva se u Južnu Moravu. Hidrološka obeležja banje su i termalni izvori, te Bovansko jezero. Banja je udaljena od Niša samo 58 kilometra, a od Zaječara 80 km. Od prestonice do Sokobanje je razdaljina 240 km, od Novog Sada 300 km, Subotice 450 km, Smedereva 200 km, Jagodine 102 km, Paraćina 90 km. Najbliži urbanistički centar Sokobanji je Aleksinac na samo 30 km razdaljine.

Sokobanju karakteriše čist vazduh. U okolini nema zagađivača sredine (ni vode, ni vazduha), a iznad Sokobanjske kotline se formira ruža vetrova koja daje poseban doprinos čistom vazduhu, donoseći uvek svež i čist vazduh.

Mineralne vode: izvori, lečenje

Mineralne izvore u Sokobaji koristili su rimski legionari, srednjovekovne velmože, ratnici Vizantije, a njihova lekovitost privlačila je goste sa raznih strana, pa i dalekih zemalja, Turske i Male Azije. Kad je Sokobanja oslobođena od turske vlasi knez Miloš je poslao vodu iz banje na ispitivanje u Beč. Čuveni baron fon Herder koji je pomagao Milošu u istraživanju mineralnih voda u Srbiji, bečke analize je ovako protumačio:
“ (ispod Ozrena) izviru iz krečnog kamena znamenita banjska vrela koja su još u najdavnija rimska vremena bila slavna i upotrebljavana. (…) Kod glavnog izvora mogu se sad još ostaci rimske zgrade videti nad kojima se turska zdanja podižu. Topla voda u otvoru iz koga kupatilo teče, iznosi 46,2 stepena Celzijusovih (…) Od svog glavnog izvora na četvrt sati prema jugoistoku nalazi se drugi izvor od 36,8 stepeni toplote. Ovaj izvor kod prostog naroda u velikom uvaženju stoji i on mu osobitu lekovitu snagu pripisuje. Po opitu hemičkom oba ova izvora sadržavaju čistu toplu vodu u kojoj se jedva malo kiseline same i nešto gvožđa može primetiti. Toplice dakle ove sasvim su ravne slavnim toplicama Pfeferskim u Švajcarskoj i Gaštajnskim u Tirolskoj zemlji i zbog svojih izvanrednih svojstava i jesu tako lekovite.“ Mineralne vode u Soko banji ipak su sačekale potpunu hemijsku analizu sve do 1909. Tada je profesor doktor Marko Leko ispitao izvore, a posebno vodu sa izvora „Preobraženje“ i „Banjica“. On je sokobanjsku vodu uvrstio u slabomineralizovane akratoterme zemnoalkalnog tipa sa malo ugljene kiseline i dosta azota i retkih gasova. Danas se mineralne vode Sokobanje uvrštavaju u najradioaktivnije u Srbiji. Radioaktivni gasovi koji izbijaju u banji utiču na to da posetioci budu stalno izloženi inhalaciji, što korisno utiče na disajne organe i ceo organizam.

U banji postoji ukupno šest izvora:

1. Izvor „Preobraženje“ je izvor tople vode. Nalazi se južno od nekadašnjeg turskog kupatila Amama. U obliku je bunara koji je dubok 10 metara. Iz njega neprestano izbijaju mehurići gasova i topla bistra mineralna voda. Voda je bez mirisa i ukusa, temperature 43,8 0C – 530C. Spada u slabe zemnoalkalne radioaktivne hipoterme. Od katjona u ovoj vodi se nalaze kalcijum, natrijum, magnezijum i kalijum, a od anjona najviše je hidrokarbonata i sulfata.
2. Izvor „Sveti Arhanđel“ ili „Sonda Park“ je izvor tople oligomineralne vode. Takođe se nalazi u sklopu Amama, u samoj zgradi (tzv. Žensko kupatilo). Struktura vode je identična sa vodom sa izvora „Preobraženje“. Bez ukusa i mirisa, temperature od 430C. Voda sa ovog izvora spada u sulfidno kalcijum magnezijum hidrokarbonatne. Ovaj izvor je veoma važan zbog količine vode i gasova. Kapacitet izvora je 3000 litara vode i 6-7 litara gasova u minuti.
3. Izvor „Banjica I“ je u sklopu kupatila Banjica. Mineralna voda sa ovog izvora spada u zemnoalkalne radioaktivne hipoterme. Temperatura vode je 27,80C. Voda je bez boje i ukusa, a ima blagi miris sumporvodonika.
4. Izvor „Banjica II“ je izvor vode koja je vrlo slična sa vodom sa izvora „Banjica I“. Razlika je u temperaturi, Banjica II daje vodu temperature 28,90C. Vode sa ova dva izvora se razlikuju u po količini rastvorenog vodonik sulfida, ovde je nešto manja količina ovog gasa. Voda sa Banjice II je zemnoalkalna voda.
Izvori „Banjica I“ i „Banjica II“ nalaze se u kupatilu Banjica. O vodi sa ovih izvora pisano je još 1860. godine. Putopisac Feliks Kanic piše:
„Na jedan kilometar istočno od glavnog sokobanjskog izvora iz krečnog zemljišta izbija drugi izvor “Banjica”, sa 37 stepeni Celzijevi toplote, jačine pet kubnih metara u minuti. Narod pripisuje ovom izvoru izvanrednu lekovitost i poštuje ga kao svetinju. Dolazi mu na poklonjenje i baca u vodu novce. Isti poklonici unapred veruju da će ozdraviti. Ko se opet usudi da uzme bačeni novčić iskusiće neizbežnu kaznu.“
5. Izvor „Pijaca“ je izvor novijeg datuma, nastao zahvaljujuće saradnji američkih i domaćih geologa. Voda sa ovog izvora je slaba zemnoalkalna hipoterma sa mirisom sumporvodonika, temperature 32,40C. Nalazi se nedaleko od korita Moravice. Voda ovog izvora pripada kategoriji kalcijum-magnezijum-hidrokarbonantno- sulfidno-oligomineralnih voda.
6. Izvor “Zdravljak” je izvor slabe zemno-alkalne radioaktivne vode temperature 14,50C. Voda je kao voda sa izvora „Lepterija“ bez mirisa, ukusa i boje.

U Sokobanji se nalaze i izvori mlakih voda, u koritu reke Moravice, a primete se pri niskom vodostaju po gasovima koji na tim mestima izbijaju.

Mineralne vode Sokobanje se koriste za lečenje bolesti:

• bronhijalna astma
• psihoneuroze
• neurastenije
• lakši oblici povišenog krvnog pritiska
• hronični reumatizam i išijas
• degenerativni i ekstraartikularni reumatizam
• stanja posle povreda
• anemija
• hronična ginekološka oboljenja
• kožna oboljenja
• bolesti mokraćnih kanala
• posledice povreda zglobova i kostiju, te perifernih nervi

Lečenje se obavlja kupanjem, pijenjem vode i inhaliranjem u raznim zdravstvenim ustanovama, pre svega u Specijalnim bolnicama „Sokobanja“ i „Ozren“, ali i u ustanovama, koje pružaju usluge zdravstvenog turizma, kao što je Prirodno lečilište „Banjica“.

Smeštaj:

Sokobanja nudi veliki izbor smeštaja. Hoteli, vile, apartmani i kuće imaju ukupan kapacitet od 10 000 ležajeva. 2 500 hiljade ležajeva nalazi se u hotelima i stacionarima. Smeštaj u banji zadovoljava različite potrebe turista od luksuza do skromnijih zahteva.

U Sokobanji nalaze se hoteli: Moravica, Zdravljak, Banjica, Turist i Sunce. Pansioni u kojima je omogućen smeštaj su: Aleksandar, Čikago, Palma, Splendid, Župan i Kaskade. Takođe je omogućen smeštaj i u vilama i kućama, te etno konacima.

Turističke atrakcije:

Boravak u Sokobanji je za turiste veoma privlačana na prvom mestu zbog lekovitih voda i vazduha. Banja ipak nudi više. Veliki broj izletišta, istorijskih spomenika, ostaci tvrđave Sokolca, planine koje su u neposrednoj blizini banje, te reke i jezera koje omogućavaju sportsku rekreaciju i uživanja na vodi… Sve ovo su razlozi zbog kojih Sokobanja spada u banje sa najdužom tradicijom organizovanja turističkih poseta u Srbiji.

Centralni park banje lepo je uređen i šetnja kroz njega pruža pravo uživanje. Nalazi se na severnoj strani promenade, a uređen je drvećem starim više od veka, klupama, cvećem i fontanama. Kroz park teče i potočić u koji se ulivaju mineralne vode iz centralnog kupatila.

Centralno kupatilo sagrađeno je za vreme Turaka, a renovirano u doma kneza Miloša. Kupatilo je nastalo na temeljima starog rimskog kupatila što mu daje još veću vrednost. Autentičan izgled kupatila iz 15. veka je sačuvan, pa je kupatilo poslužilo i za snimanje jednog od najgledanijih filmova u skorijoj srpskoj kinematografiji, „Zona Zamfirova“. 2001. godine unutrašnjost kupatila je renovirana i ono danas u skaldu sa savremenim tokovima zdravstvenog turizma pruža različite wellness programe.

Preko puta kupatila nalazi se Milošev konak. U njemu se nekada nalazila administracija srpskog vladara dok je boravio u Sokobanji, a danas je konak skup nekoliko ugostiteljskih objekata, kafića, pivnica, i drugih uslužnih radnji.

U centru varošice nalazi se i Zavičajni muzej. U njume se čuvaju eksponati iz arheologije, istorije i etnologije. Ispred muzeja nalazi se amfiteatar koji leti služi kao pozornica za razne manifestacije.

Jedno od značajnih zdanja u sklopu centralnog šetališta popločanog mermerom je i biblioteka „Stevan Sremac“. Biblioteka je stara 130 godina, a bogata je sa 30 000 izdanja. U svom sastavu ima i internacionalni centar za turističku i ekološku dokumentaciju.

Raznovrsna turistička ponuda Sokobanje nudi i izlete. Najčuvenija izletišta su: Lepterija sa tvrđavom Sokolcem, Vrelo Borići, Sesalačka pećina, vodopad Ripljanka, Grudonjske vodenice, Vramdžanski grad…

Izletište Lepterija dobilo je ime po nesrećnoj devojci koja je stradala zbog ljubavi. Udaljeno je samo 2 kilometra od centra Sokobanje i godinama je jedno od najposećenijih izletišta. Šetnjom ovim izletištem mogu se videti crkva posvećena Rodjenju Presvete Bogorodice (sagrađena 2001, na temeljima crkve iz 14. veka), Hajduk Veljkova pećina. Znatan broj turista posećuje Lepteriju zbog prirodnog fenomena, Bogorodice u steni. To je udubljenje u steni koje ima oblik majke s detetom. Legenda kaže da se u toj steni sakrila sama Bogorodica kada je držeći Hrista u rukama bežala od Rimljana. Postoji i verovanje da na Veliki petak iz kamena teče bela lekovita voda.
U blizini Lepterije nalazi se tvrđava Soko grad. Tvrđava je nastala na temeljima nekadašnjeg rimskog utvrđenja. Kako je više puta razarana, poslednja rekonstrukcija je izvršena krajem13. i početkom 14. veka. Sastojao se iz dva dela, Gornjeg i Donjeg grada, a do danas su ostali sačuvani, ostaci bedema, četvorougaone kule, glavna kapija i cisterna za vodu.
Vrmdžanski grad nalazi se samo 2 kilometra od plenine Rtanj, pa ko odluči da poseti ovu planinu, ne zaobilazi da pogleda ostatke grada iz vremena Justinijana. Po našoj epskoj mitologiji, sin sultana Bajazita, Musa, u narodu poznat kao Musa Kesedžija razorio je ovaj grad.
Ljubitelji planinarenja osim na planinu Rtanj, mogu da se penju i na Bukovik, Devicu i Ozren. Najčešća ruta vodi do vrha Oštra čuka.
Vodopad Ripljanka još jedna je od omiljenih destinacija turista dok borave u Sokobanji. Vodopad je visok 40 metara, a do njega se dolazi stazom koji je odvaja od puta za bolnički krug Specijalne bolnice za lečenje plućnih bolesti „Ozren“. Vodopad nastaje na reci Gradašnici, jedan je od najviših u našoj zemlji, a takođe je i prvi spomenik prirode (1948. godine je zaštićen zakonom).
Za one koji uživaju u speleologiji Sokobanju nudi Seslačku pećinu, udaljenu od banje 19 kilometara. Pećina je uređena za turiste koji mogu da pogledaju brojne pećinske ukrase: stalagnite, stalaktite i trevertinske kade.
Pravi etno kutak nalazi se kod tzv. Grudonjskih vodenica. Dve vodenice stare dva veka sačuvane su do danas. U velikoj se nalazi restoran sa etno jelima, a u maloj radionica starih zanata gde posetioci mogu da nauče osnove zaboravljenih zanata. U dvorištu se nalazi mali amfiteatar u kom budu organizovane manifestacije posvećene prošlosti i etnologiji.
U Sokobanji nalazi se još mnogo izletišta, lovišta, mesta za ribolov i kupanje jezera i reka Moravica.
Najviše posetilaca banja broji leti, za vreme banjskog kulturnog leta. Ipak to je samo jedna od manifestacija koja privlači turiste. Za one koji uživaju u zvuku harmonike, početkom leta bude organizovan internacionalni festival „Prva harmonika – Sokobanja“. Čuvena međunarodna manifestacija je salon ekološke karikature i umetnička kolonija „Sokograd“.
Tradicionalna manifestacija „Zlatne ruke“ održava se svakog 14. Jula od 1983. god. Učesnici se takmiče u pripremanju starih, tradicionalnih jela, narodnim rukotvorinama i veštinama zanata koji su skoro zaboravljeni.